U životu svakoga od nas postoje njihove „osobe“. To su vam oni posebni ljudi koji donose svjetlost. To su vam oni ljudi iz kojih izbija stotine nasmijanih leptira… Oni lete… njihova krila su radost, ljubav, dobrota i hrabrost. Ne znam za vas, ali ja sam, eto, prava sretnica, jer sam davno, davno na dar dobila jednu takvu osobu… To je moja Ivanka Nikolić.
Ivanka je žena koju se ne može opisati u nekoliko rečenica… ili fotografija… Nju jednostavno morate poznavati. Sva je nekako napravljena od osmijeha… i od snova… i od ideala… i od upornosti… i od hrabrosti… snage… volje.
I leti… leti, već godinama. I ne posustaje.
Povremeno joj neka nova metastaza, ili neki nova zločesta pojava, malo podrežu krila. Ali, samo malo i samo na kratko… O, ne da se ona, brzo se vrati… Poleti opet u visine i širi svoj osmijeh preko svih nas koji imamo tu sreću da postoji u našim životima.
Moram biti iskrena i reći vam da me ponekad zaista bude sram što cvilim nad nekakvim banalnim problemima tražeći od Ivanke utjehu i pomoć.
Da , sramim se… Stoga i pišem ovo pismo.
Ona je ta koja donosi nadu, koja u svakom trenutku vidi mogućnost, u svakoj pojavi vidi ljepotu, u svakom čovjeku vidi samo ljubav i dobrotu. Ja ne znam zašto je tome tako i tko joj je utkao sve te osobine. Samo znam da joj se divim i da zaslužuje da joj posvetim barem nekoliko rečenica. Jer sve drugo ona već ima i sretna sam što je moja „osoba“ i što zajedno sa mnom vjeruje u to da u „radiju žive mali ljudi“ i da ima „’tica koje donose kolače“.
E pa moja Ivanka Nikolić, kupit ću ti jednom onaj plišani šešir da ga upariš uz one tvoje šarene torbe, uza sve šašave frizure… A divno će se odgovarati i uz tvoj osmijeh.
Moja „osoba“ volim te. ♥
Tvoja Ivana!
