Svoju čestitku namjenjujem dragoj nećakinji Ružici Borić. Bolest ne pita, dođe kada se najmanje nadamo. Onoga trena kada sam otkrila kvržicu u dojci svijet mi se srušio. Svi su me nekako sažalijevali, ali moja me Ruža, kako je zovem od milja, samo čvrsto zagrlila i rekla: “Možeš ti to tetka! Znam da možeš!”

Operacije su prošle, došao je studeni i krenule su kemoterapije. Kosa mi je ispala, bila sam tako umorna. Moja me Ruža svako malo zvala i govorila: “Jedna manje. Samo naprijed!”

Bližio se Božić, a ja sam navikla za Božić ispeći brdo kolača. I naravno, pojavila se moja Ružica s deset vrsta kolača. Isplakala sam more suza. A ona mi je rekla: “A tko je meni pekao kolače za svatove?”

I danas me pozove kada god je neka fešta. Zagrlimo se i znam da nas nikada nitko neće posvađati.

Hvala ti na ljubavi moja Ružice. ♥

Voli te tetka!

 

nismo same