Bila je sredina listopada 2013. godine. Jesen je bila topla, puna boja i još smo svi bili ispunjeni suncem od ljeta. No ja se već neko vrijeme nisam osjećala dobro.
Jednog dana na poslu osjetila sam oštru bol u leđima i u vratu. Pomislila sam, ma to je vjerojatno posljedica mog sjedalačkog posla. Ustala sam i protegnula se, ali bol je bila toliko oštra da sam bolno jauknula. Kolegica preko puta stola pogledala me zabrinuto. – Što ti je, draga? Nisam se previše zabrinula jer sam mislila da će proći. Ali tada su mi se zgrčili prsti na rukama i pomislila sam – da, to je definitivno od kralježice.
– Ništa, idem sutra nekom ‘mesaru’ i proći će – našalila sam se. To sam i učinila, po preporuci prijatelja otišla sam jednom “kostolomcu” koji me tako izmasirao da mi je drugi dan bilo još gore. I tako sam na kraju završila kod doktorice opće prakse na injekcijama. One su malo ublažile bolove, ali ja sam se svaki dan osjećala sve lošije.
Gubila sam snagu, jedva sam micala prstima, bilo mi je teško otključati vrata, zavezati kosu, a nekoliko puta sam i pala kao pokošena. No i dalje sam mislila da je to od kralježnice. Susjeda mi je rekla kako je njezina kći zbog pomaka diska u vratu kralježnice imala sličnih problema.
Tako sam se uputila fizijatru. U ordinaciju sam jedva ušla od bolova, a doktorica me samo hladno pregledala i rekla mi: – Čujte, mnogi ljudi svaki dan trpe bolove, piju tablete i to je to. Tu se ništa ne može. To vam je od posla. Godinama sjedite za kompjuterom i sada osjećate posljedice.
Nisam mogla vjerovati što čujem. Da pijem tablete protiv bolova cijeli život? I da se pomirim s tim? Pripisala mi je neke vježbe i struju te me otpravila iz ordinacije. Osjećala sam se stvarno, stvarno jadno.
Kada su mi počele vježbe, fizioterapeutica je primijetila da se nešto čudno događa. Grčili su mi se jako prsti. – Ovo nije normalno, Ja vas ne mogu ovakvu vježbati, vi morate hitno na magnetsku rezonancu i nekom neurologu – rekla je uznemireno. – Pa vaša doktorica mi je rekla da mi praktički nije ništa… Ona me samo pogledala i rekla: – Ne, ne, vi hitno morate neurologu!
“Muž i ja vozimo se od doktorice i šutimo. U braku smo 15 godina, a već dugo nešto ne štima među nama. Razmišljam, sigurno je ostavilo traga na meni to kada je prije godinu dana došao i rekao da želi rastavu.”
Tada sam već počela imati i probleme s vidom. Naime, javljale su mi se duple slike, osjećala sam da mi se vid muti, a očni kapci su mi bili natečeni. Sve više sam ostajala bez snage, jedva sam hodala uz stepenice, teško sam se svlačila i oblačila, više nisam mogla ni olovku držati u ruci, a kamoli nešto napisati. I tako sam otišla do jedne neurologice koja nije smatrala da imam neke teške tegobe te mi je propisala neke vitamine. No meni je bilo sve gore i gore… Otišla sam ja još do tri specijalista, i to sve privatno, i svaki je imao svoju dijagnozu, ali niti jedan nije zapravo znao što se sa mnom događa. A ja sam svaki dan bila sve slabija, sve mršavija i bolovi su bili neizdrživi. Toliko me sve boljelo da sam spavala na podu jer mi je tako bilo lakše. Preostao mi je još jedan pokušaj, otišla sam privatno kod jedne neuropsihijatrice. Kad me ugledala, oči su joj se zasuzile. Sad sam bila već u izrazito lošem stanju, jedva sam hodala, ruke i prsti su mi se grčili, padala sam bez snage. Nakon što me pregledala, rekla mi je: – Draga gospođo, vaše je stanje izuzetno ozbiljno, vi hitno morate u bolnicu. Cijelo vrijeme je bila na rubu suza jer njezina dijagnoza je bila prilično zastrašujuća – potpuna paraliza ruku i nogu. Moram priznati da na tako empatičnu liječnicu još nisam bila naišla. Kad sam izašla iz ordinacije, čekao me muž i rekla sam mu: – Nije dobro, moramo hitno u bolnicu. I njemu su se oči zasuzile. Dok smo silazili niz stepenice, opet sam se skljokala. Već sam bila toliko izmučena da me uopće nije bilo strah što idem u bolnicu, jedva sam čekala da prestane to mučenje, da prestanu bolovi.
Nataša Petek / Foto: privatna arhiva
Godine bavljenja jogom naučile su me da trpim. Ponekad je to dobro, a ponekad nije, jer tanka je granica između razuma i fanatizma. Često sam išla u Indiju. Tamo doista naučiš što je to tolerancija – gužve su nevjerojatne, ali Indijci to s osmijehom podnose, ne samo to, u svoj toj gužvi u autobusu ili vlaku još se nađe nekoliko prodavača koji prodaju nešto za gricnuti ili popiti. Pa onda kada vidiš ulice pune beskućnika kako spavaju na betonu pokriveni samo dekom… Indija je nevjerojatna zemlja puna kontradiktornosti… Fascinantna je ta njihova sposobnost da trpe uz osmijeh. Ta njihova strpljivost – Indijci sve rade polako: polako broje novac, strpljivo prodaju svoju robu, kada se spusti rampa na željeznici, stpljivo satima čekaju da prođe vlak. Zamislite kod nas zastoj na semaforu koji traje sat vremena? Ondje svatko zna da ovo nije jedini život i da u ovom životu dobiješ tijelo u skladu s prethodnim djelima i da tvoje aktivnosti u ovom životu određuju sljedeći… A duhovnost… Ona je tamo gotovo opipljiva, svatko kod kuće ima mali oltar, a grad u koji sam ja išla, Vrindavan, ima najmanje 5000 hramova. Ta duhovna atmosfera te ponese i doista počinješ potpuno drukčije gledati na život. Ali, život nije tako jednostavan i jednostran i ne može se svesti samo na puku filozofiju… Nju treba staviti u praksu. A praksa je bolna…
Muž i ja vozimo se od doktorice i šutimo. U braku smo 15 godina, a već dugo nešto ne štima među nama. Razmišljam, sigurno je ostavilo traga na meni to kada je prije godinu dana došao i rekao da želi rastavu. Nekako smo to izgladili, ali ostalo je visjeti u zraku, lebdjelo kao dim i nije isparilo… – Ako umrem, spremna sam. Što se može, možda je došlo moje vrijeme – kažem mu. – Ne govori gluposti – dodao je. I zašutio. Osjećao je ozbiljnost situacije. Mislila sam, možda nas ovo opet poveže. I jest, u početku…
Na Rebro na Hitnu doveo me gotovo na rukama. Položili su me u kolica i uveli u ambulantu… Večer prije sam guglala svoje simptome i pronašla sam stranicu na kojoj je pisalo o mijasteniji gravis…. Ljudi su opisivali svoje tegobe i spominjali timus… Onda mi je zazvonilo… Godine 2007., nakon što sam se vratila iz Indije, zbog dehidracije sam završila na Zaraznoj… tamo su mi slikali pluća i našli neku sjenu. Rekli su da je to možda neka tumorska tvorba te da moram hitno na Jordanovac, Ja nisam htjela ni čuti. Kakav tumor?! Pa ja sam potpuno zdrava! Ipak sam otišla tamo i doktorica mi je rekla kako me moraju punktirati da vide o čemu se radi. Potpisala sam da ne ostajem u bolnici i da izlazim na vlastitu odgovornost. Nikako nisam mogla prihvatiti da bih ja mogla imati tumor.
